Predsednik partije penzionera, poljoprivrednika i proletera, kako piše i na njihovoj fejsbook stranici, gdin Krkobabić, koji je ovaj partijski presto nasledio od svog oca, veoma se trudi da ostavi utisak nekoga ko se aktivno bavi ne samo problemima koji se tiču penzionera već i  šire društvene zajednice, razvojem poljoprivrede pa i svega ostalog što mu se učini da može da privuče pažnju.

Ovo svaštarenje se po pravilu svodi na  populizam, ličnu promociju i uvlačenje pod skute vlasti gde se dogovaraju mesta za istaknute članove PUPS-a u javnim preduzećima i upravnim odborima.
Tako i ovaj pokušaj iskazivanja brige za penzionere po priznanju samog Krkobabića nije odmakao daleko od predloga jer je zavisio isključivo od političke volje i od onih koji drže ključeve državne blagajne.

U svakom slučaju i sam predsednik PUPS-a bi se iznenadio da je taj predlog prošao.

Međutim pre neki dan potpredsednik Partije ujedinjenih penzionera, poljoprivrednika i proletera Srbije Vladimir Goati ponovo je po ko zna koji put „oživeo ovu ideju“ pa tako tvrdi da je 13. penzija „tekovina“ PUPS i „najprimereniji način“ da se kako je dodao, pomogne penzionerima sa najmanjim primanjima.

U razgovoru sa građanima Beograda, u okviru stranačke akcije „Prolećni vikendi sa Beograđanima“, Goati je rekao da su 13. penziju utemeljili PUPS i predsednik te partije Milan Krkobabić.
„Bližimo se 13. penziji koju su utemeljili PUPS i naš predsednik Milan Krkobabić najpre u Beogradu od 2008. do 2012. godine, a potom i u Srbiji 2013. i 2014. godine. Ta 13. penzija je najprimereniji način da se pomognu penzioneri sa najmanjim primanjima.“

Ovde je pod trineasetom penzijom mislio na određena novčana jednokratna davanja koja su primali penzioneri u tom periodu a koja su potom ukinuta. Ovo pozivanje na velike „zasluge“ gdina Krkobabića u popravljanju položaja najugroženijih penzionera najbolje iskazuje ne samo licemeran odnos PUPS-a već i vlasti, onih „vlasnika“ političke volje koji je malo imaju a mnogo više nemaju, bez obzira što se položaj penzionera svih ovih godina stalno pogoršavao.

Trinaesta penzija je poseban institut socijalne politike koji poznaju i zemlje Evropske unije.

Međutim porediti penzionere sa minimalnim primanjima u Srbiji ili u naprimer Švajcarskoj gde su se upravo na nedavno sprovedenom referdumu izjasnili za trinaesetu penziju u najmanju ruku je neumesno.

Brige koje muče švajcarske penzionere na dnu lestvice nisu ni približno slične brigama srpskih penzionera sa primanjima koja su daleko ispod potrošačke korpe. Švajcarski penzioneri pa i oni sa najnižim penzijama mogu sasvim mirno da žive svoje penzionerske dane, tako da ta trinaesta penzija svakako ima smisla i da im malo popravi kvalitet života i neutrališe posledice inflacije, da im omogući i da negde otputuju, da priušte sebi neka obična zadovoljstva poput ručka u restoranu, posetu pozorištu, nekom koncertu itd.

Minimalna januarska penzija u Srbiji, i to nakon uvećanja od 14,8 procenata,  iznosi 23.684 dinara. Prima je oko 138, 000 od oko 1,646.000 penzionera. Prosečna penzija za januar 2024. godine iznosi 45.742 dinara, dok je najviša penzija u januaru iznosila 229.745 dinara.

Sasvim je očigledno da za nekoliko stotina hiljada penzionera u Srbiji trinaesta penzija neće bitnije uticati na njihov nezavidan položaj, čak i da bude političke volje.  To vrlo dobro znaju i funkcioneri PUPS-a. Takođe da zaista misle nešto da učine ne bi se bavili ovom vrstom demagogije i predlaganjem ovakvih kozmetičkih promena za koje ionako kako i sami kažu nema političke volje.

Političke volje nema za ugrožene penzionere ali zato itekako ima dobre volje za tajkune i vlasnike velikih trgovinski lanaca i njihove narasle apetite koji koristeći svoj monopolski položaj neopravdano podižu marže i čine da su mnogi proizvodi i namirnice u Srbiji daleko skuplji nego u zemljama EU.

Ovo sve dodatno pogađa građane sa najnižim primanjima gde penzioneri spadaju u jednu od najugroženijih kategorija.

Da bi se zaista nešto bitnije promenilo potrebne su temeljne i sistemske promene, potrebno je odrediti koji je to minimalni iznos penzije dovoljan da zadovolji najosnovnije potrebe, i da se svima koji primaju ispod toga iznosa dodeli socijalna pomoć.

Da bi se PIO fond postavio na zdrave osnove,  potrebno je preispitati dosadašnje poslovanje PIO fonda  i izvršiti potpunu reorganizaciju.
Postoji više modela kako da se PIO fond učini efikasnijim, isplativijim i održivim, sa čime bi se trebalo ozbiljno pozabaviti.

Tako i priče o trinaestoj penziji liče na onu narodnu poslovicu ne lipši magarče do zelene trave, a to sve kako se nadaju u PUPS-u može da ostvari ako ništa drugo neki psihološki efekat jer opšte je poznato da nada umire poslednja.

D. Nalović