Ukinite nam vazduh ali fotelju ne damo
U Srbiji po svemu sudeći ni vreme ne igra neku ulogu pa tako ni posle 25 god od Nato bombardivanja još uvek nismo u stanju da otvoreno i iskreno razgovaramo o uzrocima koji su doveli do sukoba sa najvećim i najjačim vojnim savezom.
Odsustvo tog dijaloga dovodi u sumnju zvaničnu politiku koja Kosovo uporno koristi kao političko oruđe i kao vrlo zahvalnu temu za odvraćanje pažnje od stvarnih problema sa kojima se suočavaju građani Srbije.
Tako je i intervencija Nato armade bila ničim izazvana što je i jedino prihvatljivo tumačenje. Dalje od toga nije poželjno upuštati se u bilo kakve dijaloge, svako drugačije mišljenje, svaki argument koji se protivi zvaničnoj verziji unapred je okarakterisan kao neprihvatljiv i izdajnički a svako onaj ko ga iznese i pokuša da baci malo drugačije svetlo na te nemile događaje i uzroke koji su doveli do Nato intervencije je izdajnik, strani plaćenik, ne želi dobro Srbiji i srpskom narodu i najmanje što može da ga zadesi je da bude izvređan, obasut najpogrdnijim imenima, psovkama i pretnjama. Dijaloga ako ga je nekada i bilo sada više ne može biti.Takođe i ono što je nekada bilo uvreženo mišljenje i zvaničan stav više ne važi i gura se u neki treći plan pod stalnim pritiskom nove napredne misli i stare radikalske ideologije.
Pri tome razlike između Milosevićevog poimanja opstanka na vlasti i sadašnje autokratije gotovo da i nema, vladajuća politička elita nije u stanju da se fokusira na živote građana Srbije, njihovu sreću i bolju budućnost, već čini isto ono što je činio Miloševićev režim, bavi se isključivo samom sobom i svojim opstankom na vlasti.Odatle i sve veći napori da se Miloševićeva politika rehabilituje i da se umanji njegova krivica za konfrontiranje Srbije sa svetom.
Paradoksalno je to, što dok se uveliko najavljuje naš skok u budućnost mi zapravo odskačemo nekoliko decenija u prošlost.
Ovde vreme ne igra neku ulogu ali lako može da se zakrivi, kao i prostor i eto nas opet u devedesetim. Samo što su to sada neke druge devedesete u kojima su Nato zločinici, ničim izazvani i bez bilo kakvog povoda sručili tone bombi pune osiromašenog uranijuma i nuklearnog otpada.
Ali ruku na srce, ako je i bilo nekog povoda svaka vojna intervencija stranih sila protiv suverene države teško da može da bude opravdana pa i ako agresor i nađe neko opravdanje teško da moze da umiri i svoju savest jer žrtve su obično nedužni građani i sam narod. A narod je po svom starom dobrom običaju znao šta mu valja činiti pa umesto da je živeo sretne devedesete i da je na prelazu u novi vek izgradio moderno demokratsko društvo, oslobodio institucije sistema i priključio se najnaprednijim zemljama EU, dopustio je zlu da dođe po svoje.
Možda bi neko iz ovoga mogao da zaključi da je narod kriv za bombe koje su mu padale po glavi ali to i nije baš tako. Narod je prilično širok pojam pogotovo ako se uzme u obzir ono, dok pojedinima ne svane, mnogima je moralo da smrkne. Ti pojedinci kojima je svanulo i dan danas drže narod u mraku. To bi u najkraćem bio i epilog tragičnih i nemilih dešavanja u našoj nedavnoj prošlosti.
O posledicama tih promašenih politika danas više nije politički korektno govoriti jer je sve to već uveliko prepušteno zaboravu. Više niko ne bi spiminjao ni izbeglice koji i dan danas žive po izbegičkim naseljima da se nije desila Mala Krsna i organizovan izlet do opštine Voždovac.
Ako bi se ipak samo fokusirali na činjenice, to što je obeležilo tragično finale tih naših Yu ratova i podela i što je dovelo do poraza Milosevićeve ratne strategije bilo je Nato bombardovanje. Ono što nije bilo teško predvideti u bilo kojoj kalkulaciji je da jedna mala država poput Srbije nije mogla da ima bilo kakve šanse u ratu protiv Nato saveza.
Moguće je i da se Miloševićev režim svesno upustio u tu avanturu gajeći velike nade u vojnu i ostalu potporu bratske nam Rusije i verujući da su čuda ipak moguća. U tom ratnom zanosu i igranju sa sudbinom vlastitih građana zapravo poraz nije bio opcija. Možda smo i tako stoički podneli poraz i povlačenje naše vojske sa Kosova ravnog, pošto su neki bili ubeđeni da smo zapravo mi ti koji smo pobedili Nato snage. Oni snimci na kojima duga kolona tenkova i vojnika napušta Kosovo i prelazi u Srbiju i one napete scene kada vojnici engleskog bataljona daju našim policajcima rok od dva minuta da odlože oružje inače će im biti oduzeto zajedno sa životom, zapravo su ono što je dobro poznato u psihologiji kada jednostavno ne verujemo svojim očima mada je sve jasno i očigledno.
Kao što je bilo vrlo očigledno da politika stvaranja podela koja nije vodila računa ni o posledicama, ni o šteti, već na jedan krajnje diletantski način zatvarala jedna vrata za drugim dok na kraju, njen glavni kreator i ideolog nije završio iza zatvorenih vrata, ipak nije bila toliko katastrofalna i diletantska za one koji su je nasledili i koji danas pokušavaju da je rehabilituju.
Mnoge stvari u Srbiji danas su daleko od zdravog razuma i logike, tačnije ono što kaže i tvrdi zvanična politika ima veću težinu i prednost u odnosu na činjenično stanje, bitno da se to objavi zvanično i ponovi više puta. Kao i pitanje šta je to što je bilo vizionarsko i državničko u Slobinoj politici osim onog „Volim i ja vas“!
Ili je to ipak bilo samo zlo koje se izrodilo i našlo svoje pandame i u drugim republikama da bi se balkanska plemena koja su dotle decenijama baštinila bratstvo i jedinstvo najednom toliko zavadila da je jedino rešenje bilo da se međusobno poubijaju.
A zna se ko je u svemu tome izvukao najdeblji kraj. Ne računajući one koji su na toj narodnoj muci profitirali i koji su i dan danas isti ti ljudi koji nam vedre i oblače.
