Sve ulice vode do slobode

Od nastanka univerziteta studentski protesti imaju svoju dugu tradiciju i često su bili pokretač društvenih promena, ako ne baš u tom trenutku a ono u godinama koje su dolazile.

Protesti nakon nesreće u Novom Sadu ulaze već u treći mesec, ali niko ne može da pretpostavi koliko dugo će oni trajati, uveliko se prave planovi i povlače potezi, odlučno i bez namere da se ustukne ili odustane, sve do ispunjenja zahteva. U tome veliki podstrek pružaju i sami vlastodršci, dobrim delom uljuljkani snovima o doživotnom vladanju, samozadovoljni načinom na koji to sprovode u praksi, u dobroj nadi da će kao što im je dosada uspevalo, kada su u pitanju ovakvi i slični protesti, uneti razdor i obeshrabriti sve one koji protestvuju i blokiraju ulice, škole i fakultete.

Verovatno im to nije bio cilj ali za sada su uspeli samo da izazovu još veći revolt i rešenost da se istraje i uz to još i da stave do znanja da nisu dorasli situaciji kao i da nemaju bilo kakvu ideju koje su to vrednosti koje baštine sadašnje generacije srednjoškolaca i studenata i šta je to što se dešava u njihovim glavama. Ne može se reći da nije bilo za očekivati da će vlast ovako da reaguje ali ono što nije bilo očekivano je  to da nam je ova generacija srednjoškolaca i studenata održala lekciju kako se bori za pravo i pravdu, kada su to pravo i pravda kompromitovani od onih kojima je to posao i dužnost.

 

 

Čitavu jednu deceniju pa i duže, od kada su preuzeli vlast, bivši radikali i bivše demokrate, gradili su nekakav monolitni koruptivni sistem na osnovu bogatog prethodnog iskustva koje su sticali više od tri decenije. Sve do ovih poslednjih dešavanja živeli su u dubokom uverenju da jednom kada su ga izgradili niko više neće moći da ga sruši.

I zaista razradili su ga gotovo do savršenstva ali u stalnoj trci da prigrabe što više, prevideli su da taj njihov usavršeni sistem ima samo jednu manu, a to je da je neodrživ. Neka nadstrešnica je morala da padne, neko nedužan morao je da nastrada i neki su morali da tuku studente.

Da se nije desila nesreća, da nisu nedužni ljudi stradali i da nisu došli siledžije po partiskoj liniji sve bi i dalje teklo po već ustaljenom redu i poretku. Ne bi bilo ni ove krvi a ni studentata na ulici.

Ali nije samo vlast iznenađena eskalacijom studenskog bunta, njihovom masovnošću, organizovanošću i odlučnošću. Ok da su nas iznenadili polaznici SNS Akademije mladih lidera i priključili se bojkotu, ili prodavci lažnih diploma – mada ne znam koliko bi im se bojkot isplatio. Ali kako to da su nas iznenadili studenti i srednjoškolci u zemlji sa tako bogatom tradicijom protesta koje su vrlo često pokretali studenti?

 

Možda bi delimičan odgovor mogao da se pronađe u tome što smo zaboravili kako smo i mi nekada bili đaci i studenti puni nade i entuzijazma, koji su verovali da su promene moguće i da sve možemo samo ako hoćemo. Nešto slično se već dešavalo i šezdesetosme, pa devedest prve, devedset druge i devedestšeste, i kasnije u više navrata, kada su studenti izlazili na ulice i bili aktivni politički činioci u želji da ostvare značajan uticaj na društvena dešavanja.

Po čemu se onda ova današnja generacija  studenata razlikuje od onih prethodnih generacija i šta im je zapravo cilj?

 

Konsolidacija stare-nove elite, političara i dobitnika tranzicije, uz asistenciju duboke države i prihvatanje poremećnih sistema vrednosti imali su za posledicu i formiranje nove svesti u dobrom delu našeg društva koja je dovela do daljih podela i stvaranja dve paralelne stvarnosti, što je i vizuelizovano podizanjem Beograda na vodi. Jedna od posledica ovakvog raspleta koji može i da se tumači i kao zaplet je i glavna karakteristika ovih studentskih  protesta  a to je da oni nisu ni politički, ni ideološki motivisani koliko su zapravo generacijski bunt.

Sve do ove poslednje studentske pobune vladalo je uverenje da  mladi nisu previše zainteresovani za društvena dešavanja, da zemlju porekla doživljavaju kao neku polaznu tačku i odskočnu dasku za let u jednom pravcu.

Ali nakon zločina u Novom Sadu, i svega onoga što se potom desilo, usledio je hladan tuš za vlast, kada su ovi mladi ljudi potpuno neočekivano i za razliku od prethodnih generacija, jasno stavili do znanja da im je u ovakvom sistemu postalo neizdrživo ali i da nemaju nameru nigde da odu kada završe školovanje i da žele da nastave svoj život tu gde su i rođeni i gde ne moraju da uče strani jezik da bi se zaposlili i podneli zahtev za državljanstvo.

Da stvar sa ovim blokadama i protestima postaje sve ozbiljnija govori nam i činjenica da  studenti imaju podršku od mnogih profesora, od kojih se neki prisećaju kako su i oni nekada bili aktivni učesnici studentskih protesta.

Takođe bez obzira što su prekinuli školovanje, vreme ovoga puta radi za studente, koji su svoj najvažniji ispit već položili, odradili i magistarski rad i održali veličanstveno predavanje o pravu i pravdi, o moralu i etici i o onome čemu treba da stremimo i šta smo nekako svih ovih godina prenebegavali i gubili iz vida, a to je da se vratimo onim pravim vrednostima bez kojih se  ne  može izgraditi uređeno i napredno društvo, naravno ne onako  kako ga naprednjaci zamišljaju i grade.

Vlast se u svim ovim dešavanjima pokazala kao loš, nesnađen sudionik u partiji šaha sa pobunjenim građanima, previdevši da je pređena tačka preloma, od koje više nema nazad i uz to se još ponašaju kao slon u staklarskoj radnji koji pokušava da iskontroliše štetu nastalu njegovim ulaskom. Što više vremena provodi  u tom skučenom prostoru sve su manje šanse da se tu i zadrži a da ne pričini još veću štetu, sve dok ne shvati da je jedini izlaz kroz vrata.

Najviši državni činovnici protiv sebe imaju vrlo respektabinog protivnika koji povlači dobro promišljene i opasne poteze, poput onih „Nismo te pitali!“ i „Nisi nadležan!“, koji ih  drži u stalnoj defanzivi i navodi da idu iz greške u grešku. I povrh svega ovim mladim ljudima  ne fali ni mašte a ni duhovitosti.

U to smo se uverili prilikom nedavne posete FPN-u . Nas desetak članova hora HOR-RUK, došli smo na dogovoreno druženje, javni čas i radionicu  horskog pevanja. Na ulazu nas je dočekala naša domaćica koja nas je uspešno provela kroz dva kruga obezbeđenja.

A i ko bi posumnjao u članove naše omladinsko-penzionerske horske akcije.

U velikom holu fakulteta vladala je radna atmosfera, mada fakultet zvanično ne radi. Bio je prisutan veći broj studenata, sedeli su okupljeni u nekoliko grupa i nešto  se dogovarali dok su ostali promicali  pored nas, na njihovim licima mogla je da se očita odlučnost a njihovi osmesi su govorili dosta toga, da potpuno kontrolišu situaciju i da im ne nedostaje samopouzdanja. Duž hola bili su poređani stolovi  na kojima su se nalazili poslužavnici sa potrebnim namirnicama neophodnim za danonoćni boravak na fakultetu, bilo je i plehova sa pitama i štrudlom sa makom. U razgovoru smo čuli da im građani redovno donose namirnice i prilažu donacije, što su učinili i članovi našeg hora.

U velikom amfiteatru se upravo završavao plenum, gde se odlučuje o svim pitanjima i aktivnostima, pa je tako na nekom prethodnom izglasano i da se održi zajednička radionica, našeg hora i studenata. Osim što sam imao priliku da osetim deo ove zaista nesvakidašnje atmosfere u dobroj meri začinjene revolucionarnim zanosom, koja nas je istog časa sve obuzela gotovo do ushićenja, za mene je ova poseta i druženje sa studentima imala poseban značaj, pošto mi se posle mnogo godina pružila prilika da evociram uspomene na neki davni period kada sam provodio vreme u tom istom holu i po amfietarima kao redovan student. Mada je tih kasnih sedamdesetih bilo neko drugo vreme i bio sasvim drugačiji kontekst, ovi mladi ljudi i nisu se previše razlikovali od mojih  nekadašnjih kolega i koleginica bar što se tiče ambicija i onoga što bi se moglo nazvati idealima. I ovi koji sada čine vlast, bar jedan deo njih, bili su nekada srednjoškolci i studenti kao i oni koji su vladali pre njih. Tada verovatno nisu imali neke loše namere, niti su smišljali kako da varaju i izigraju, kako da otmu i prisvoje, kako da zaobiđu zakon i da selektivno dele pravdu.

Što se tiče ovih sadašnjih generacija, kao da je to Zed, kako su ih inače krstili, nastalo od reči zeznut. Zeznut u smislu da njihov gen, ne oseća prisilu da se pokorava bilo kome, niti da ide linijom manjeg otpora, što se može uočiti i u majndsetu, odnosno kako ti klinci shvataju svet i stvari oko sebe, kako donose odluke i odnose se prema autoritetima, pogotovo ako to narušava njihov lični integritet i pokušava da zamagli njihov sasvim jasan pogled na pravo i pravdu. Radionica je protekla radno i u prilično dobrom raspoloženju, studenti su pokazali i da imaju i sluha i dobar glas i da im je prijalo druženje sa našim raspevanim horom a takođe i mi stariji smo imali prilike da i mi njih nešto podučimo a ne samo oni nas kako su već krenuli.

Odgovor na pitanje koje se ovih dana često postavlja , da li će ove studentske blokade doneti neki rezultat, mogao bi da se nađe u jednoj nespornoj činjenici a to je da pred tom silom sastavljenom od integriteta, znanja, hrabrosti i pameti svako onaj ko joj se ispreči na putu treba da zna da mu to nije najbolja opcija i da se protesti i blokade neće zaustaviti samo da bi onaj protiv koga protestuju nastavio po starom.

Ficdžerald je jednom rekao da je mladost najlepši deo života ali i da je uvek protraćen na mlade, ne znam šta bi mislio da je danas živ i da je upoznat sa ovim što se dešava u Srbiji, možda bi imao i nešto da doda, poput onoga da ova sadašnja mladost vraća nadu svima onima kojima su neki loši i zli ljudi protraćili dobar deo njihovih života.

Sve dok stojimo na ulicama i trgovima sa upaljenim svetlima mi pobeđujemo, jer mrak ne može da pobedi mrak, ali svetlo sigurno može, a to svetlo, nakon godina mraka, su ovi naši mladi.

Dragan Nalović