Kakva je situacija danas, dvadeset pet godina od petooktobarskih promena i pada Miloševićevog režima, najbolje ilustruje  izjava njegovog naslednika na mestu predsednika SPS-a, koji bez imalo blama i sasvim mirne savesti seiri kako je Slobodan Milošević prva žrtva globalnog imperijalizma i obojenih revolucija.

Nije nimalo slučajno što se na ovaj i slične načine pokušava da sprovede revizija istorije pogotovo kada istoriju pišu gubitnici ratova devedestih i vinovnici svega onoga što nas je tada a i kasnije zadesilo.

O tome da su Miloševića smenile sa vlasti neke strane službe ne bi vredelo ni diskutovati ali savetnici ministra sile su procenili da je prošlo dovoljno godina da zaborav učini svoje i da se neki bitni događaji iz nedavne istorije revidiraju kako kome odgovara.

Zašto je bitno da se danas,  25 godina od njegovog pada, Miošević rehabilituje i predstavi kao veliki državnik i još veći rodoljub?

Odgovor leži najpre u tome da se još nije desio 6 oktobar. A kada će i da li će, još uvek se ne zna a i nije još na vidiku.

U međuvremenu, interesna grupa građana, poznata i kao Socijalistička partija Srbije,  sve ovo vreme na svojim socijalističkim leđima stoički nosi teško nasleđe iz doba devedesetih dok glavni krivac nije više među živima, odavno sahranjen ispod lipe u dvorištu njegove kuće u prisustvu nekoliko prijatelja. Negiranjem njegove krivice i njegovom rehabilitacijom  umanjuje se i krivica svih onih koji su bili njegovi poslušnici ili su bili u koaliciji i podržavali njegovu katastrofalnu politiku.

Takođe, ne bi bilo na odmet i da se promeni slika o periodu nakon Miloševićevog odlaska, kako bi se predstavio kao najmračniji period u našoj istoriji.

Dalje bi se tom njihovom logikom mogao i  izvući zaključak kako smo odlaskom Miloševića, propustili vrlo izglednu priliku, pa tako da umesto da uživamo u platinastom dobu zahvaljujući velikom državniku i vizionaru, poznatijem u svetskim razmerama kao balkanski kasapin, moramo da se tešimo ovim radikalsko-naprednim zlatnim dobom.

Takođe u nekim poređenjima kako je bilo nekada i sada, često se može čuti da je navodno danas bolja situacija jer se eto bolje živi a i još niko nije ubijen.

Možda se i bolje živi, ali kako za koga, jer u zemlji nikada većih raslojavanja, kada na stotine hiljada ljudi ne može da sastavi kraj sa krajem i gde se privatni izvršitelji enormno bogate tako što kažnjavaju najsiromašnije koji nemaju od čega da plate komunalije, otimajući im svu imovinu, rodila se nova kasta, koja može sebi da priušti da se vozi sporstkim bolidima od 500000 evra, da leti privatnim avionima, organizuje žurke i provode na jahtama i baškari se u vilama i dvorcima sa poslugom i obezbeđenjem.

Kada smo kod toga da li je ovaj režim manje nasilan i da li i koga sve nosi na duši, i tu je mrtva trka sa Miloševićevim, jer videli smo kakvu sve štetu može da načini policijska čizma, ili bezbolka nekog lojaliste, a i mnogo toga tek treba da se rasvetli, naprimer ko je ubio Olivera Ivanovića ili šta se desilo  Vladimiru Cvijanu?

Kao i svake godine , unazad dvadeset i pet godina, neki se i sa nostalgijom, prisećamo velike euforije, poleta i nade koja nas je držala sve do ubistva Đinđića i još neko kraće vreme posle, ali ono što možda ne bi bilo na odmet, je da makar pokušamo da sagledamo gde smo i u čemu pogrešili i šta je to na šta nismo obratli dovoljnu pažnju a trebali smo.

Prisećanje na peti oktobar budi različita osećanja ali ne možemo a da se ne zapitamo kako smo to potrošili čitavu jednu četvrtinu veka da bi se vratili tamo odakle smo pošli, i još koji korak dalje.

Ono što je u celoj ovoj priči evidentno je da smo od zemlje koja nije bila član UN-a  donekle uspeli da sprovedemo demokratske promene i uspostavimo institucije sistema.

Ono što je bilo je neophodno da se sprovede da bi nastavili dalju demokratizaciju društva, izgradili nezavisne institucije i uspostavili nov sistem a nije učinjeno je upravo i dovelo do ovoga što nam se dešava danas.

Iako su usta bila puna obećanja, iako je gotovo svaka druga reč ili rečenica bila lustracija i ispitivanje  porekla imovine, i to svih onih koji su se devedesetih u vreme ratova i sankcija obogatli koristeći, položaj i privilegije služeći autokratskom režimu, to se nikada nije ni sprovelo.

Ono što je mnogo više zaintrigiralo naše demokratski izabrane predstavnike nije bio ekonomski razvoj, pa ni novo srpsko privredno čudo(Đelić) već nešto što je bilo više lične prirode, nešto što je mnogo više išlo u ličnu korist i mnogo manje za opšte dobro.

Prioritet je svakako bio da se te privilegije sačuvaju, da se prljavi novac opere i da se uzme koji procenat u čemu su nesebičnu pomoć pružile mnoge članice i članovi DOS-a, svaka čast izuzecima. Mnogi i dan danas žale zbog izostanka 6. oktobra, odnosno nezavršenog posla koji bi podrazumevao popunjene zatvorske kapacitete uglavnom sa nosiocima bivše vlasti na svim nivoima i njihovim poverenicima, povlašćenim slugama bivšeg režima.

Različite debeovske, policijske, paravojne, finansijske, tajkunske, kriminalne i druge strukture svakako su to imale na umu, pa su prokrčile sebi put među lako potkupljivim predstavnicima nove vlasti.

To je otišlo toliko daleko, da oni čija je to bila dužnost, ne samo da nisu bili raspoloženi da poštuju i sprovedu odluke i preporuke Saveta za borbu protiv korupcije, već su te zaključke, uključujući i glavnog borca protiv korupcije Vericu Barać(ko se još seća Verice) ali i ostale članove vladinog Saveta ignorisali, kritikovali a i ne retko dočekivali na nož i pretili tužbama i sudskim postupcima.

Savest, svest, hrabrost, odgovornost i poštenje je ono što je tada itekako nedostajalo među predstavnicima nove vlasti, a ono što je bio višak , osobine kao što su pohlepa, sebičnost, iskvarenost i nesavesnost, negovane su i usavršavane sve do današnjih dana.

Sama činjenica da je Srbija bila među vodećim zemljama u svetskim razmerama po pitanju korupcije a da gotovo niko nije i pravosnažno osuđen, pogotovo kada su u pitanju političari, funkcioneri i tajkuni govori u prilog tome zašto smo tu gde smo.

SNS je došao na vlast zahvaljujući obećanjima kako neće biti mesta u zatvorima za sve tajkune i korumiprane političare, ali vremenom je učinjeno isto što je uradila i prethodna vlast, nastavili su tamo gde su oni stali i sve to još malo bolje razradili i usavršili, ne trudeći se više da makar daju privid kako pošteno rade svoj posao i poštuju demokratske principe.

Ako je verovati izreci da je istorija učiteljica života, onda moramo priznati da se do sada baš i nismo pokazali kao dobri đaci.
Možda smo zato i skloni da ponavljamo iste greške, i da se unazad dvadeset i pet godina  prisećamo petog oktobra žaleći za šestim oktobrom.