U zemlji političkih i raznih drugih eksperimenata, uspelo je ono što nikom pre toga nije:

narod više ne voli opoziciju nego režim koji mrzi.

 

Nije trebalo previše — desetak godina trolovanja i spinovanja, plaćeni timovi za dnevnu dostavu istine upakovane u fabrikovanu stvarnost u kojoj je crno belo i obrnuto, da bi se dobio gotov proizvod: sluđeni građani koji strastveno veruju da su svi problemi zapravo posledica delovanja ili nedelovanja opozicije.

Jer, ako već ne možeš da nateraš da te vole, možeš da ih ubediš da mrze sve ostale. Jednostavno i genijalno dobili smo novu društvenu  doktrinu: vlast ma kakva da je nije toliki problem, već opozicija koja je glavni krivac što ova vlast tako dugo preživljava.

Opoziciji tako preostaju samo dve opcije: da pogreši ili da još više pogreši.

Mantra o „rasutim, sujetnim i neodgovornim opozicionarima“, je već toliko dugo u opticaju da je i sam pojam opozicija opterećen  negativnim i pogrdnim konotacijama promenio svoj smisao i asocira na nešto loše i što je za izbegavati.

Politika i propaganda vlasti nije samo kompromitujuća, ona je i šizofrena, osim što kod sledbenika i lojalista izaziva maniju gonjenja, tako što ih plaši opozicijom udruženom sa  stranim neprijateljima i sa još strašnijim namerama, prozivodi i šizofrena stanja i kod ostalih gradana koji bi da vlasti vidi leđa, pa smo tako došli u  u situaciju da se sa jedne strane pozivaju svi koji su za promene i protiv ovog režima udruže i tako stvore jedinstven front, dok sa druge strane,  kao da je započelo takmičenje u tome ko će pronaći ključni dokaz koji će konačno presuditi da se desio definitivan sunovrat  opozicije i da kao takva ne treba ni da postoji.

U našoj novijoj istoriji ostaće zabeleženo kao paradoks ono što se nikada i nigde nije desilo, niti će, a to je da se u situaciji kada oteta država vrši teror nad nevinim građanima, koji se prebijaju, zatvaraju, muče i tamniče, naljući  protivnici režima uveliko zabavljavaju svoju publiku zbijajući šale i  upućujući najteže optužbe i najoštrije kritike na račun članova i funkcionera opozicionih stranaka, koji su  takođe izloženi represiji i to gotovo po pravilu oni od kojih i sama vlast najviše zazire.

Kritike koje se upućuju opoziciji daleko od toga da su ohrabrujuće i konstruktivne, uglavnom se svode na preporuke za što tišu eutanaziju ili u  najboljem slučaju na ulogu korisnog poluidiota.

 

U prepolitičkom stanju, zarobljene države koja nezaustavljivo klizi u totalitarnu despotiju, opozicija može da bude samo smetnja i jedina prepreka za doživotnu vladavinu autokrate, koji na državu gleda kao na svoj feud.

Bez opozicije svakako da nema ni politike a ni demokratije.

Najveći domet ovog režima je upravo to, što je politika do te mere vulgarizovana da je jedino još što je prihvatljivo i preostalo je navijanje za vlast.

Sa druge strane umišlja se da opozicija tu nema šta da traži, pod izgovorom da imamo ono što niko nema, studente koji su mnogo više od studenata i mnogo manje od političara.

I još imaju i svoju listu  za koju uglavnom vlada mišljenje da je to ona sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar samo još malo da se strpimo i pričekamo da izađe iz tajnosti. Tako se studentski pokret koji se vrlo dugo iz sve snage ograđivao od politike i odakle su stizale prilično rezervisane poruke na bilo kakvu političku artikulaciju ipak nàšao u političkom ringu, u kom, takođe važe pravila koja nigde ne važe i koja se ne poštuju od strane onog ko ih je i smislio.

U takvoj situaciji, kada, ipak, mora i treba da se ugazi u tu našu političku kaljugu, koju je vlast vrlo zdašno zamesila, svakome mora biti jasno, pa nažalost i studentima i njihovoj listi, kada god da se obelodani, da je teško izaći neokaljan, što spada u onu ediciju već viđeno.

Za razliku od predstavnika studentske liste, članovi i rukovodstvo opozicionih stranaka(ovde se misli na opoziciju koja ima iskrene namere a nije da je nema)  su u proteklom periodu, koji se već meri godinama, izložili represiji vlasti, trošeći veliki deo svog slobodnog vremena u mnogobrojnim aktivnostima, akcijama, stvaranju infrastrukture i izradi programa i politika, podmećući sve vreme svoja leđa verujući u to da njihov trud neće biti uzaludan.

Međutim, pošto nisu dovoljno ni čedni, ni najnoviji, ni sposobni, a svakako ni po volji vlasti, oni su i glavni krivci što je već nisu smenili, pa tako vlast, vešto igrajući na kartu velikog nezadovoljstva i još veće ogorčenosti ovakvim stanjem raspiruje strasti i podilazi onim najnižim porivima koji često znaju da zasene ono što je očigledno.

Dakle, došli smo dotle da nešto, što je na prvi a i na svaki drugi pogled, običan nonsense i potpuna kontradiktornost, koja u suštini negira bilo kakvo postojanje i važenje principa demokratije, nailazi na odličan prijem kod velikog broja građana koji se zadovoljavju time što im je konačno na tacni otkriven glavni krivac za sve ovo što ih je zadesilo i zašto pobogu vlast nije već smenjena.

Ako bi još malo dublje analzirali trenutnu situaciju, u kojoj su najglasniji zagovornici direktne demokratije i oni koji traže da se privremeno ili stalno odreknemo važećih demokratskih principa, time što bi opoziciju eliminisali iz političkog života,, mogli bi i da postavimo pitanje: šta je glavna odlika društva koje se nalazi u pretpolitičkom stanju?

Odgovor bi mogao da glasi da je to upravo stanje svesti koje je takođe pretpolitičko. Što bi se reklo duplo golo, jer nije reč samo o  odsustvu  organizacije i institucija već i o odsustvu svesti o tome da su organizacije i  institucije potrebne.

Pa tako, zagovornici političke borbe bez opozicije, osim što navode vodu na mlinove vlasti, nemaju valjan odgovor na to kako nadomestiti sve to što bi bilo neophodno da bi se pobedilo na izborima i sprovele promene, kako bi to izveli bez organizacije,  infrastrukture i programa na kojima bi se bazirale sve dalje aktivnosti.

Da je došlo vreme za otrežnjenje posle dubokog pretpolitičkog marmumukla nagoveštava i to da se polako i sve više čuju oni smisleniji glasovi, koji govore da opozicija ne samo da ne treba da odstupi, već da bez opozicije, šanse za pobedu na izborima i za promenu sistema i izgradnju institucija, mogu se meriti u promilima.

Takođe, sve vreme kao da se gubi iz vida  da opozicija nije sa  Marsa, već  da je i ona slika i prilika društva.

Društva koje je u prilično dugom periodu, sve dok od rušenja u Sava Maloj nisu krenuli masovniiji protesti, koje je pokrenula grupa mladih aktivista okupljenih u inicijativi Ne Davimo Beograd, uglavnom naviklo da sve posmatra sa strane, nezainteresovano, neretko i kroz ironičan smešak i ciničan komentar, jer je tako lakše da se gledaju samo svoja posla. Vlast je takvo stanje u društvu znalački uspela da iskoristi i da nezadovoljstvo i frustraciju koje je u međuvremenu narastalo uspešno preusmeravala,  tamo odakle su i dolazile najveće kritike i otpori.

Ma koliko se činilo da za vlast najveću opasnost predstavljaju pobunjeni studenti, oni su ipak kao politički subjekt aktuelni dok traje protest. I kada bi uzeli u obzir da studentska lista pobedi na izborima, samim tim što nisu na svojoj listi, čim se vrate u amfiteatre, studenti neće imati neki veći uticaj na politička dešavanja osim da opet krenu ispočetka u proteste i bojkote.

Ali pitaće se i imaće uticaj oni koji su odabrani da predstavljaju studentsku listu, a po onome što se može naslutiti na osnovu kriterijuma po kojima se biraju, to će biti uglavnom ljudi koji nisu bili aktivni u političkim strankama i koji do sada nisu našli za shodno da se politički angažuju ili nisu bili previše zainteresovani ili su se zadovoljavali time što su izlazili na proteste i komentarilsali iz sigurne kuće.  U toj novoj politički organizovanoj snazi sigurno da će biti vrlo kvalitetnih i dobronamernih ljudi, ali takođe mogu biti i ljudi različitih ideologija, pogleda a postoji i bojazan da se može naći i pokoji spavač.

Ako takvih ima i u opoziciji i to i onih koji imaju svoje stranke, znači da postoje razrađeni  metodi i načini kako se to radi i da to jako teško može da se spreči. Ali da uzmemo u obzir i da sve bude kako treba, još uvek vrlo teško može da se predvidi  kako će  se snaći u tom ringu kada se jednom nađu i kako će izbeći prepreke i zamke koje će im kriminalna hobotnica, koja se bori za biti ili ne biti, postavljati na svakom ćošku, naravno ne birajući sredstva u ovim našim (ne)uslovima.

SNS i ako izgubi izbore neće nestati već će koristeći svoje neograničene resurse, činiti sve da i u tom prelaznom periodu preokrene situaciju u svoju korist i da povrati vlast. Bez opozicije, one koja se već godinama bori svim snagama i koja već ima pripremljeno ono što je potrebno i neophodno da bi se sprovele promene to će biti jako teško, tako da presudnu  ulogu upravo mogu da odigraju opozicione stranke , sa svim svojim resursima i da budu onaj tas na vagi koji će da pretegne u pravcu koji vodi u toliko željene promene i konačni raskid sa starom praksom i sa ovim režimom. Pod uslovom da onaj bolji i iskreniji deo opozicije dotle preživi.

Sociološki gledano, režim je odigrao majstorski: nezadovoljstvo građana je pažljivo preusmereno. Umesto prema centru moći i izvoru svog zla, ono se sve vreme izlivalo  prema onima koji pokušavaju da taj centar uzdrmaju.

Umesto „onih gore“, uvek je kriv „onaj dole što bi da se bori protiv onih gore“.

Svakako da je veliku ulogu tu odigrala lažna opozicija koja deluje kao opozicija, priča kao opozicija, i uvek se pojavi taman kada treba da podmetne nogu, da izazove podele i da zajedno sa celim opozicionim korpusom preuzme krivicu na sebe. To je politički ekvivalent onog prijatelja koji te pozove „da mu pomogneš“, da ti merdevine da se popenješ da mu nešto dohvatiš ili popraviš a onda ih izmakne.

I tako, po unapred smišljenom scenariju, svi završe u istom košu: i oni koji se bore, i oni koji samo glume da se bore.

A građani, rezignirani i mnogo više isfrutrirani od muke samo slegnu ramenima: „Ma svi su isti.“

I eto nas tu gde smo, pacijent mrtav, operacija uspela. Stabilnost zagarantovana.

Ah da, a opozicija? Ona ne bi mogla tek tako da vaskrsne, kada jednom budu uspeli da je upokoje oni koje pokušava da smeni i koji joj pišu pravila.

Ili ipak ima šanse da preživi?