Kako proterati Evropu i ostati kandidat za EU ili Evropo čujemo li se?
U poslednje vreme, kako se stanje u Srbiji sve više zaoštrava i državni aparat vrši sve veću represiju tako se i pogledi mnogih naših građana sve češće upiru prema Evropskoj Uniji u nadi da će konačno promeniti kurs prema režimu u Srbiji. U tim očekivanjima ide se i dotle da se gaje prevelike nade da nam neko sa strane može rešiti situaciju u nekoliko poteza.
Što se tiče srpske vlasti, oni svakako ne dele to mišljenje pa su nedavno ispratili EU parlamentarce onako kako smatraju da im i dolikuje, uz uvrede i pretnje.
Već smo navikli na to da se svi oni koji su protiv režima nazivaju raznoraznim imenima, ustaše, fašisti, šiptari itd, ali nije bilo za očekivati da predsednik zemlje kandidata za ulazak u EU nazove evropskog poslanika i potpresednicu evropske Zelene Partije ološima, da to još i potkrepi izjavom kako ima najgore mišljenje o njima i da ih na taj način i bukvalno protera iz zemlje.
Dalje zatvaranje očiju i tolerisanje otvorene diktature i brutalne represije kriminalnog režima prema vlastitim građanima značilo bi još veće udaljavanje od EU i vetar u leđa EU skepticima i svima onim koji su za to da Srbija preskoči evropske granice i preleti u zagrljaj majke Rusije i još dalje prema severnokorejskom viđenju demokratije i građanskih prava.
Ono što do sada mnogima u EU nije bilo baš najjasnije je da ovakva forma vlasti u Srbiji, poznata kao stabilokratija, u kojoj lideri zemlje kandidata za članstvo u EU održavaju privid stabilnosti i proevropskog kursa, dok u praksi urušavaju demokratiju, institucije i slobodu medija, odavno već postala destablizirajuća i kontraproduktivna, čak i u pogledu nekog polukolonijalnog ili kolonijalnog odnosa, osim ako EU ipak ne želi Severnu Koreju u njenim granicama.
Nedavno završena rasprava u Strazburu u kojoj su učestvovali i članovi opozicionih stranaka iz Srbije, bila je prilika da se konačno i EU parlamentarci i njihovi zvaničniči probude iz ovog balkanskog stabilokratskog mamurluka.
Čule su se oštre kritike na račun režima u Srbiji, i što je najveće iznenađenje lider EPP-a je nagovestio da će se preispitati članstvo SNS-a u ovoj najvećoj evropskoj partiji.
Moglo bi se reći da je ovaj značajan pomak postignut, ne umanjujući trud svih proevropskih opozicionih partija iz Srbije koje su učestvovale u raspravi u EU Parlamentu, pre svega zalaganjem evropskih Zelenih koji su pozvali na akciju.
Značajnu ulogu je u svemu tome odigrao i nov član evropskih Zelenih, ZLF, stranka osnovana pre dve godine, koja je za to kratko vreme, isključivo zahvaljujući radom i velikim zalaganjem njenih članova i izabranih predstavnika ne samo stekla poštovanje kao ravnopravni sagovornik, već je dobila i punu podršku kao punopravni član evropske porodice.
Što se tiče našeg evropskog puta, bez obzira što je zahvaljujući velikoj antievropskoj propagandi, evroskeptičnim narativima vlasti i optužbama da se u EU kuje zavera protiv Srbije i organizuje obojena revolucija i sprema srpski Majdan, drastično opala podrška ulasku u EU, Srbija nema drugu valjanu alternativu, osim diktature po Beloruskom ili Severnokorejskom scenariju, što bi za jednu evropsku zemlju, okruženu članicama EU sa kojima ima 70% razmene i veliku materijalnu i logističku pomoć, bilo više nego katastrofalno.
Trećeg puta nema, niti je na vidiku.
Navodi da je EU popustljiva prema onome šta čini režim u Srbiji zbog straha od napuštanja evropskog puta i priklanjanja Rusiji ne odgovaraju realnom stanju i mogu se koristiti samo kao opravdanje za tolerisanje malog Putina, jer samoj Rusiji Srbija je više interesantna kao izvor konflikta i destabilizacije na pragu EU, nego što joj je potrebno otvoreno savezništvo sa nepouzdanim autokratom, koji sedi na više stolica i sam ne veruje u ono što priča.
Takođe takav razvoj najmanje ide u prilog stabilokratu koji bi gubitkom podrške evropskih prijatelja sa kojima već ima dogovorene dilove bio doveden u neuporedivo teži i nezavidniji položaj, pogotovo što bi protiv sebe imao neuporedivo jačeg protivnika, celu EU.
U tom pogledu i promena kursa EU prema režimu u Srbiji je od velikog, ako ne i presudnog značaja.
Takođe, za ovakav pad podrške pristupu EU, deo odgovornosti snosi i sama EU između ostalog i zbog gledanja kroz prste i skretanja pogleda na drugu stranu.
Malo je verovatno da u EU ne poseduju prave informacije o dešavanjima u Srbiji, ma koliko im to bilo nebitno. Što se tiče uprtih pogleda, upravo je brnuto, ovde se na Evropu gleda kroz ružičaste naočare koje su još i prilično zatamnjene.
Evropska Unija nije neka monolitna organizacija već prilično komplikovan sistem sastavljen od 27 zemalja od kojih svaka ima pravo glasa i veta. U tom šarolikom društvu imamo i autokrate poput Orbana i Fica i vrlo oprečna mišljenja. Ono što je i možda najveći problem je sama birokratija i njeni lideri koji su oberučke prihvatili korporativan način shvatanja politike, gde se u prvi plan stavljaju profiti, dilovi i interesi krupnog kapitala dok se principi demokratije, interesi građana i celokunog društva potiskuju u drugi ili treći plan, pa se i u samim državama EU često organizuju protesti kao što su ovi poslednji u Francuskoj, protiv odluka vlade i predsednika Makrona.
Još jedan detalj koji je možda ostao neprimećen, je taj da se u izlaganju pojedinih EU poslanika čula kritika zbog toga što su se na protestima pojavile zastave i transparenti koji mogu da se povežu sa rusofilijom, dok nigde nije bilo EU zastava.
To ipak ne bi moglo da odgovara opštoj atmosferi, jer razlog zašto nema EU zastava nije samo u evroskepticizmu. Svakako da ne postoji ni jedan dobar razlog kao opravdanje zašto nema plavih zastava sa zvezdicama, međutim u protestima učestvuju i EU skeptici, rusofili ali i ljudi koji su podmetnuti od strane nekih agentura koje rade na tome da se još više pojača evroskepticizam i koji su se vrlo agresivno ponašali u slučaju i da se pojavi neka EU zastava.
Još jedan detalj koji je možda ostao neprimećen, je taj da se u izlaganju pojedinih EU poslanika čula kritika na račun pojave zastava i transparenata koji su mogli da se povežu sa rusofilijom, dok nigde nije bilo EU zastava.
To ipak ne bi moglo da se poveže sa opštom atmosferom, jer razlog zašto nema EU zastava nije samo u evroskepticizmu. Svakako da ne postoji ni jedan dobar razlog kao opravdanje zašto nema EU zastava, međutim u protestima učestvuju i EU skeptici, rusofili ali i ljudi koji su podmetnuti od strane nekih agentura koje rade na tome da se još više pojača evroskepticizam i koji su se vrlo agresivno ponašali u slučaju i da se pojavi neka EU zastava. Bilo je i slučajeva da su takvi događaji iscenirani, smišljeno se izlazilo sa EU zastavom a onda su se režirali navodni napadi na one koji su ih nosili, kako više nikome ne bi palo na pamet da ima takvu neprijatnost.
Takođe ispitavanja javnog mnenja o tome koliki broj građana je za ulazak u EU, ipak ne odražava u potpunosti sliku o tome kakav značaj EU ima za građane Srbije.
Velika većina studenata koji šetaju ne obazirući pažnju na srednjekovne ikone i rusofilska znamenja, kojima se maše oko njih, sutra će, kao i mnoge generacije pre njih, ako ostane status quo, kupiti kartu u jednom pravcu za neku evropsku metropolu, u želji da nastavak života provede u nekoj uređenoj zemlji. Takođe gotovo jedna trećina građana Srbije se već odselila, od kojih najveći broj živi u EU, dok u Rusiju gotovo niko i ne pomišlja da ide da bi tamo i ostao, pa čak i ako se nađe ispod ruske zastave ili njome maše iznad svoje glave.
