Kada god pomislimo da gore ne može, život, nas koji ga trošimo u naprednoj Srbiji, gotovo svakodnevno demantuje, pa tako ono zbog čega smo se nekada zgražavali, malo po malo postaje nova normalnost.

Čovek se lakše privikne na bolje ali privikne se i na mnogo gore,  kako bi ono što može da izazove nespokojstvo, zebnju  pa i strah potisnuo u drugi plan.

Izreka sve u svoje vreme,  izgleda više ne važi, čekanje se u našem slučaju nikako ne isplati. Bilo je i ima i boljih vremena ali samo ovo je naše, kao što je naše bilo i petog oktobra.

Međutim ono što tada niko nije mogao, ni u najluđim mislima da pretpostavi, da ćemo potrošiti skoro tri decenije da bi se vratili u devedesete i da će se već čitavu jednu deceniju za sve pitati nekadašnji  ministar informisanja iz vremena progona i ubistva novinara, danas je naša realnost.

Zaista, teško da je bilo ko mogao da pretpostavi da će ministar policije biti onaj isti Miloševićev  omladinac, student 2.0 iz tog turbulentnog perioda, pred kojim je tada bila blistava karijera, što je u međuvremenu i dokazao tako što je stekao nadimak gdin Koferče , da će ministar zdravlja biti onaj doktor sa dobro poznate fotke, koji nam se smeška pored pripadnika zemunskog klana, poznat i po nadimku dr Smrt.

Ko je mogao da pretpostavi da će ta dva gospodina biti najbolji mogući izbor i da će se toliko dobro pokazati da evo gule li gule već po drugi ministarski mandat, da će bivši radikali vladati u koaliciji sa bivšim demokratama i da će najveći oslonac Milosevićevog režima, ratni huškač i haški zatvorenik, čovek koji se hvalio osvajačkim pohodima i dobrim vezama sa policijom i unutrasnjim bezbednosim strukturama, koji je  davao uputstva kako mogu da se iskoriste zarđale kašike protiv neprijatelja srpstva  i onaj retko simpatični lik što je u međuvremenu bio vođa i organizator paravojne jedinice poznat i po  tome što mu se sudilo za razbojništvo, vezivanje za radjator i iznudu, postati ugledne ličnosti, koje ne samo da vode glavnu reč i ne silaze sa medija sa nacionalnom frekvecom, kao i mnogi ostali njihovi istomišljenici, fanovi, saborci, ortaci, kumovi i prijatelji, već bivaju nagrađeni novim funkcijama pa tako, kako već to i dolikuje vođi paravojnih hordi, ovih dana je upravo imenovan za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta.

Da, tada bi to sasvim sigurno izazvalo tektonske poremećaje u glavama većine građana i ne bi bilo teško pretpostaviti do čega bi sve to dovelo i kako bi se završilo, dok bi datum kojim se obeležava pobeda demokratije nad diktatorskim režimom bio pomeren za koji dan ili koliko bi već bilo potrebno da se dovrši posao, a po onome kako su po mišljenju mnogih tada stajale stvari, nije trebalo mnogo.

Međutim  protok vremena je onaj neumoljivi faktor koji menja sve pa i naše shvatanje i poimanje sadašnjeg trenutka.

Ko se još rado seća bratske privatizacije i izmene zakona da bi se kralo i otimalo, pretvaranja političkih partija u profitabilna preduzeća, podmićivanja funkcionera i političara od strane tajkuna, bivših Miloševićevih saradnika, kojima nikada nije ispitano poreklo imovine i kojima je zauzvrat, zbog njihove velikodušnosti prema strankama i njihovim funkcionerima, sve bilo oprošteno i ne samo oprošteno već i podređeno uz potpuno odrešene ruke, ispeglane biografije i miran san.

Ali već tada mnogi više nisu imali miran san.

Ta nova normalnost znala je i da pritisne one koji su verovali u mantru demokratije a ipak su postali žrtve tranzicije, i mnoge od onih koji su se pravili da to ne vide, u nadi da ih se to ne tiče, međutim kada su shvatili da ih se ipak tiče već je bilo kasno.

Privikavanje na nepravdu i kriminal, nije nešto što traje od juče, primenjivani su razni institucionalni i vanistitucionalni metodi, održavali su se raznorazni forumi  i savetovanja, delila priznanja zaslužnim građanima, važnim poslovnim ljudima, koji su za 1 dinar dolazili u posed fabrika, preduzeća i ostalih privrednih objekata, a kojima svakako nije bilo ni na kraj pameti da ispune preuzete obaveze iz ugovora.

Nije nas previše uzbuđivalo ni to što je korupcija prodirala u sve pore društva, što su se sistematski blokirale institucije, preuzimali mediji i ceo sistem podređivao onima koji imaju novac i moć. Postalo je sasvim normalno da, ljudi koji više nisu imali gde da trpaju pokradene i otete pare, ostvaruju dodatni ekstraprofit eksploatišući svoje radnike, zakidajući im i plaćajući ih toliko da su jedva mogli da prežive. Zapravo nisu ih tretirali ni kao radnike, ni kao ljudska bića, više kao neki potrošni materijal, kao savremene robove kojima nisu morali da obezbede ni hranu ni smeštaj,  već samo, u saučešništvu sa državom, minimalnu cenu rada.

Takve tekovine uterivanja demokratije u Srba, nova napredna vlast je oberučke prigrlila, baštinila i usavršila do perfekcije, dotle da je za svako pitanje koje bi se ticalo nekog od bezbroj nepočinstava, kršenja zakona i ustava, korupcije, zlostavljanja, maltretiranja i zastrašivanja, odgovor započinjao i završavao sa, da pa šta!

Ali ni tu nije kraj. Pošto je nova normalnost nešto što je podložno stalnoj promeni i doradi, u poslednje vreme se već polako privikavamo na sve izraženiju represiju otete države, na teške povrede, slomljene kosti, kačketaše, batinaše i sociopate,  uniforme bez imena, prezimena i broja.

Gotovo da više nema dileme da će oni koji dobiju batine, zato što su se usudili da iskažu svoje nezadovoljstvo izlaskom na ulicu završiti u zatvoru i  biti krivično gonjeni za najteža dela terorizma i podrivanja državnog poretka. Gašenje institucija pogotovo onih pravosudnih ušlo je u termalnu fazu, optužnice se čitaju u žutoj štampi a presude donosi onaj koji se za sve pita.

Pritisak na  novinare, njihovo proganjanje i zastrašivanje, kao i gašenje nezavisnih medija i potpuno preuzimanje medijskog prostora već uveliko traje, previše dugo da je to postalo sasvim uobičajena pojava. Kao u  onim lepim i poželjnim mestima za život slobodnoumnih ljudi, mestima koji uživaju najviši stepen demokratije, slobode misli i delovanja kakav priliči Rusiji i Belorusiji.

Od onoga niko ne sme da vas bije, došlo je do toga, da niko ne sme da vas bije osim ako jedan čovek, koji ima ta ovlašćenja da govori u ime boga, ne kaže da ipak možete da dobijete pendrekom po glavi, da se dobro pripazite da ne budete pregaženi ako se nađete nekome na putu, da kada je preka potreba, a potreba je,  članovi i simpatizeri stranke na vlasti imaju svu slobodu i pravo da vas vijaju bezbolkama, i da za takve brutalnosti i nanošenje velikog bola i trajnih posledica, kao nagrada sledi, ne samo pomilovanje, već i sva milost i podrška srpskog sveta.

Ako nas se nekada nije mnogo ticalo sve ono loše što se dešavalo i ako smo već stekli takvu moć adaptacije, za očekivati je i da polako prihvatimo i tu novu realnost.

Pa recimo navikavamo se da u širokom luku obilazimo park u centru glavnog grada, gde sam, kao i mnogi građani i komšije, imao običaj da prođem, pa i sednem na klupu i provedem prijatne trenutke u zelenilu, okružen mirisom cveća i hladom drveća, jer u protivnom će me kao i svakog ko bi da prošeta parkom, dočekati ograda namazana katranom i  opskurni likovi, koji se inače nisu nikad pojavljivali u tom kraju, namršteni i uvek spremni za svađu i kavgu, oko kojih se ako se previše približiš može osetiti zadah alkohola i najvećeg  neuslovnog javnog toaleta, ne samo na Balkanu već i na planeti.

Predugo sve ovo traje da čak i sada, kada je veliki deo građana Srbije na ulici, postoje opravdane bojazni, da se polagano privikavamo na scene nasilja i terora, na nevine žrtve i ljude koji čame po kazamatima u društvu stenica, na kršenje osnovnih građanskih prava, strahovladu i pretvaranje cele države u privatnu prinudnu upravu i srednjevekovnu despotiju.

Tako to svuda počinje pa i završava, ni Srbija nije predaleko od toga trenutka, pa se polako privikavamo da živimo u Rusiji i Belorusiji ionako su nam to bratski narodi i mnogo se volimo.  I tamo žive ljudi, pošteni građani koji su već duži vremenski period prisiljeni da prihvate tu novu realnost, gde se politički protivnici progajanjaju, zatvaraju i likvidiraju i gde se legitimitet crpi u tome da je normalno ono što je društveno prihvatljivo, bilo milom ili silom.
Što se tiče namera vlasti u Srbiji, sve više daju do znanja da nemaju nikakav problem da se u očuvanju svoga položaja koriste svim sredstvima, tako da se gotovo svakodnevno povećava broj povređenih, pretučenih, utamničenih, maltretiranih, zastrašenih i proteranih građana, čiji je jedini zločin što su se priključili ili dali podršku svim onima koji se bore za slobodu pružajući otpor strahovladi i autokratskom režimu.

Kada je u pitanju sindrom kuvane žabe već jako dugo se krčkamo na toj tihoj vatri i ako se ovako nastavi izvesno je da će doći i taj trenutak  da budemo skuvani a da toga ne budemo svesni. A ako se tada, neki ipak budu osvestili, velike su šanse da ih iznenadi nova realnost.