Давно ми је пријатељ екномиста рекао; ,,Све што не расте, пропада“, а ја сам била сигурна да говори само о пословном искуству и храбри ме да идем даље.

Време је сурови учитељ, а трајање привилегија.

Дођу тако дани када неко баш ваш се затетура и више не може. Не може да се сети, не може да стигне, задрхти, понови исту причу поново и поново. Одједном баш ви, доскорашњи шегрт у кухињи, сећате се најбоље свих рецепата пригодних за породична окупљања. Ви постајете подсетник за домаће приче и интерне шале и преносите их на млађе генерације.

Неко ваш не може више ни то. Узалуд себи говорите да је то умор, нервоза због реда у пошти, реума и да ће то решити одлазак на ваздух, у бању, добар сан. Заваравате се и често не верујете онима који вам некада благо, а некада оштро прстом упирући говоре да се све променило. Љути сте јер ваша крв и ваша душа знају да то није болесна измењена свест. То је ваш стуб и шта знају они који нису деценијама са вама делили со и хлеб и осетили колико у тој особи у ствари има и снаге и искуства и лепоте. Љути сте на себе јер говорите и када не треба, а љути сте и на тог неког вашег што никако да се тргне, покаже им свима, викне са вама у глас: ,,Нисте у праву!“

Време је сурови учитељ, а трајање привилегија.

Постане коначно сасвим очигледно да се све променило.

Ви сте сада онај стуб па почињете да се укорењујете што дубље и јаче и грлите све своје и онда када вам други кажу: ,,Не знам како издржаваш. Ја то никада не бих могао, могла…“ На почетку сте несигурни, јер не знате ништа о вашем новом животу, али учите брзо и откривате неке нове снаге и радости за које нисте ни знали да постоје. Људи вам се упорно чуде, понекад вас и сажаљевају, а ви сте све јачи и сигурнији и иако им говорите да то што радите није терет знате да вас углавном не разумеју јер њихово време сазревања још није дошло.

Није увек једноставно. Нико се није родио са знањем како се купа потпуно непокретно одрасло лице, како се намешта кревет када је немогуће померити пацијента, како одсећи нокте некоме ко је у паничном страху од оштрих предмета, како објаснити да нема црвених патофни и да ви немате мачку и како се одазивати на туђе име. Неко мора да вам покаже и да вас научи.

Када сада напишем Завод за геронтологију и палијативно збрињавање Краља Милутина 52 11000 Београд звучи као да у причу уводим нешто круто и строго, озбиљно и далеко.

Да ли?

Прво се обавестите телефоном о поступку уласка у систем лечења у заводу.

Посети вас стручна комисија, начини процену здравља. Обиђе вас један од изузетних дијагностичара из завода, дођу и неки одлични специјалисти на ноге код вас по потреби. Поставе се или потврде дијагнозе и све је спремно.

Почну да долазе геријатријске сестре сваки дан. Већ су виделе ваш страх. Већ знају да су старе вене крте, да и старина осећа стид, да ће се упознавати више пута са истим пацијентом и опет бити позиване именом неке давно изгубљене пријатељице, или именом комшинице, или глумице из познате серије. Већ знају да бити љут значи бити љут на бол, на немоћ, на изгубљену снагу…

Негују болесног а ви осећате да и сами оздрављате иако сте мислили да нисте болесни. Успоставља се неки нови ред. Ако се једна од сестара разболи колегинице ће је мењати. На редовних пет, шест километара које препепешаче додаће још један или два, онолико колико је потребно.

На општини од скоро 100 000 становника има их седам. Некада их је било много више. На стално отворени конкурс не јавља се нико. Многе су отишле у пензију или ,,трбухом за крухом“. Схватате да преостале нису ту због новца.

Много већи новац могу да зараде ако се одлуче на рад у некој приватној ординацији нпр. Видите их и како одлазе у станове и куће ваших пријатеља и комшија и знате да су међу њима: онколошки пацијенти за које је медицина већ учинила све што је могла, деда који се пењао на мердевине, деведесетогдишњаци отпуштени кући после уградње вештачког кука, пацијенти који толико дуго леже да се на истањеном ткиву отврају ране, пацијенти који су сами и који ће данас први пут проговорити са неким када им сестре закуцају врата…

Поред свега покушавају и да не ремете ваш кућни ред и навике и да долазе у приближно исто време иако им то никако није обавеза. Десило се једном да сестра позове и каже: ,,Данас ћу доћи мало касније. Извините нисам могла никако раније“. Онда сазнате да се на улици испред ње срушио човек и да је позвала хитну помоћ, а у међувремену вратила га у живот вештачким дисањем. Дошла је неколико минута касније и извињава ми се јер неко поново дише. Ко је још данас тако ненаметљив?

Било је крајње једноставно предложити одбору ЗЛФ-а да их уврсти у предлоге које одборничка група у подноси за доделу захвалница поводом дана општине. Било је очкивано да овакав предлог тешко да може да доживи критику у општинским клупама. Било је задовољсто видети их заједно насмејане на фотографији после доделе.

Број старих, изнемоглих, често самих и тешко болесних лица стално расте, а овај тим ради предано, стручно и тихо.

Милица Аврамовић, Гордана Вујадиновић, Бранка Вукашиновић, Розита Илић, Милица Марић, Милица Матовић, Сања Мунитлак и координаторка Гордана Попов пружају здравствену негу својим пацијетима, али дају им и сигурност, враћају достојанство и остају са њима до краја, јер наравно нисмо вечни и временом то прихватимо, али старење је привилегија коју сви ни не доживе.

Љиљана Лукић

ЗЛФ Раковица