Резултати истраживања јавног мњења, већ дуже време указују на негативан однос грађана Србије према могућности њеног укључивања у актуелне евроатланске интеграционе процесе /ЕУ, НАТО/.

И док је висок проценат негативног односа према чланству у НАТО релативно лако објашњив, с обзиром на још увек свежа сећања грађана Србије на војну интревенцију НАТО 1999,године, дотле је, када је реч о уласку ЕУ, тај однос доста комплекснији и у протеклом периоду je пролазио кроз различите фазе, почев од 2009.године, када je у време увођења визне либерализације за грађане Србије проценат подршке био веома висок – 74% анкетираних грађана било је за улазак у ЕУ, да би та подршка, како je термин уласка у
чланство ЕУ постајао све мање известан, постепено падала, тако да се данас креће испод 50 % подршке.

Иако такав исподполовичан проценат подршке наводи на закључак да европска перспектива Србије није превише ружичаста, ваљало би ово питање сагледати са различитих аспеката како би се уместо, често различито политички мотивисаних интерпретација односа ЕУ и Србије, укључујући и оне које долазе од стране владајућих кругова, дошло дo oбјективније слике о томе колико је европска идеја заиста блиска и прихватљива грађанима Србије.

Имајући у виду сложеност тих односа, можда би се пре њихове даље анализе ваљалo пoдсетити периодa када је СФРЈ, чији је Србија била саставни део, као једина социјалистичка држава у периоду блоковских подела, интензивно пратила интеграционе процесе на подручју Западне Eвропе и била заинтересована за продубљивање те сарадње, упркос  политичким приликама у земљи (једнопартијски систем са јаком примесом ограничења основних демократских слобода). То је почетком седамдесетих година довело до
потписивања трговинскх споразума са Eвропском економском заједницом (ЕЕЗ), којима је СФРЈ добила статус највећег повлашћења и ушла у систем опште шеме преференицијала. Све оно што се, међутим дешавало падом Берлинског зида у великој мери је одредило и нови првац интеграционих процеса у Европи. Уместо некадашње СФРЈ која се налазила суочена са озбиљним унутрашњим поделама, врата за преговоре за улазак у тек успостваљену ЕУ, прво су се отворила за државе бишег социјалиститичког блока.
За то време власти у Србији су уместо залагања за евро интеграције, својом политиком знатно више ишле у правцу даљег продубљивања националних сукоба , што је касније, укључујући неспремност српског руководстава да прихвати захтеве међународне заједнице, посебно у вези са решавањем косовског питања, довело до увођења санкција и на крају војне интеревенције НАТО.

Иако су након октобра, 2000.године, када је дошло до демократских промена створене претпоставке да СРЈ, коју су чинили Србија и Црна Гора брже крене путем европских интеграција, тај процес одвијао се у нимало повољним околностима , пре свега, због одуства сарадње српске стране са Хашком трибуналом, али и чињенице да у том периоду и сама ЕУ, још увек /упркос закључцима Солунског самита 2003.године/, није имала јасно изграђен став у односу на политику пријема држава западног Балкана, тако да је тек 2007.године
дошло до парафириња Споразума о стабилизацији и придруживању између Европске уније и Србије, да би, коначно јула 2013.године Европски савет донео одлуку o отварању приступних преговора са Србијом.

Упркос томе што је у међувремену ЕУ постала најjачи трговински и економски партнер Србије /од 2000. ЕУ je Србији дала разне донације у вредности од преко три милијарде долара, инвестиције из ЕУ чине 63 одсто свих страних директних инвестиција/, ти преговори нису се, супротно многим очекивањима, развијали жељеном брзином. Док је унутрашњем плану низак проценат подршке чланству Срије у ЕУ тумачен у највећој мери незадовољством грађана условљавањем њеног пријема, претходним признања Косова, дотле су се критикe од стране ЕУ тицале неиспуњавања договорених обавеза у вези са реализацијом Бриселског споразума, од стране Београда /и Приштине/, као и кашњењем у спровођењу унутрашњих реформи /поглавља 23 и 24/, укључујући у међувремену и одбијање увођења санкција Русији због агресије на Украјину. Jeдна од тих примедби односила се и на проблем медијских слобода у Србији на шта указује последњи извештај Европске комисије из новембра 2023.године у коме се констатује да “ нема напретка када је у питању поправљање атмосфере у области слободе изражавања”. У том контексту треба тумачити праксу злоупотребе медијског простора у Србији кроз пласирање различитих медијских спекулација и дезинформација од стране домаћих државних и приватних медија под контролом, или у блиској вези са актуелном влашћу, као и појединих страних медија, попут руске ТВ станице Раша Тудеј на српском језику, у којима се јасно изражавао негативан однос према уласку у ЕУ. У том светлу треба посматрати и улогу поједнијих институција попут РЕМ-а, делова српске православне цркве, као и појединих проруски опредељених странака и невладиних организација, који су својим деловањем додатно доприносили јачању тог негативног наратива.

Највеће жртве таквог односа према ЕУ међу грађанима Србије били су млади који су често били непотпуно обавештени или дезинформисани под утицајем обиља нетачних или полу-тачних информација, не само од стране провладиних и антизападно оријентисаних медија, већ и опскурних извора на друштвеним мрежама.
У прилог овоме говори и истраживање Центра за стратешке политике којим је утврђено “да 16,8% вести на насловним странама најчитанијих новина у Србији чине лажне вести. Tакође, Facebook, Instagram, YouTube, Viber и Twitter су мреже преко којих се млади највише информишу, док је, истовремено, манипулација и проток лажних вести на овим друштвеним мрежама највећи. Oви подаци говоре у прилог тези да су медији и друштвене мреже кључни узроци за постојеће ставове младих “. Оно што, при том, забрињава је то што су теме које би младе Србије, с обзиром на њихове године, могле највише интересовати, управо оне на којима ЕУ у својим документима посебно инсистира, као што су отвореност граница, могућност лакшег запошљавања, слобода медија, заштита животне средине, родна равноправност…

Да се то може, у првом реду, објаснити ниским степеном познавања позитивних ефеката које сарадња са ЕУ има за Србију, говоре резултати истраживања које је Министарство за европске интеграције, 2022.године спровело и када на питање колико, отприлике, годишње Србија добија новца из фондова ЕУ, 83 % испитаних није имало одговор. У оквиру истог истраживања, на питање који су највећи донатори Србије од 2000.године, одговор је био да су као највећи донатори скоро изједначени ЕУ/28%/ и Кина /25%/ и тек нешто мање Русија /18%/, док су стварни подаци много другачији и говоре о томе да Кина и Русија у том погледу далеко заостају.

Иако су од стране ЕУ /Делегација ЕУ у Републици Србији/ и појединих невладиних организација у Србији, у првом реду, Европског покрета у Србији /ЕПУС/, у протеклом периоду успешно реализовани бројни програми и пројекти на плану едукације и бољег информисања грађана и посебно младих /на којима би требало да почива еврпска перспектива Србије/, ефекат тог ангажовања требало би да дође до пуног изражаја тек онда када државне институције Србије, покажу спремност да системским мерама, у складу са препрукама ЕК, ограниче простор медијским злоупотребама и тиме својим грађанима омогуће да путем државних медија дођу до тачних и потпуних информација везаних за односе Србије и ЕУ. Тек у том случају би се могло говорити о спремности Србије, да своје, у свим документима јасно наглашено проевропско залагање, потврди и конкретним потезима и тиме докаже своју чврсту опредељеност да будућност својих грађана, у пуној мери, веже за европске вредности.

Аутор: Дејан Булајић