Iza nas je godina u kojoj je nasilje u društvu eskaliralo i dobilo nove, nezapamćeno tragične pojavne oblike. Od ubistva dece u osnovnoj školi i lokalnim zajednicama, femicida u porastu,
fizičkog obračunavanja sa političkim i drugim neistomišljenicima, vređanja, etiketiranja ljudi do zapaljivih istupa političara, pre svega u Narodnoj Skupštini.

Naravno, mediji ne pomažu, bilo da su štampani ili elektronski – bes, mržnja, lažne optužbe, omalovažavanja i vređanja svih koji su različiti, postala je svakodnevica i skoro prihvaćena normalnost. Glasovi stručnjaka koji upozoravaju na stanje u društvu koje u svom strahu od nasilja i samo postaje nasilno, slabo se čuju i čini se da ne utiču na poboljšanje stvarnosti. Posledica je ne samo društvo prestravljenih pojedinaca, već i totalno podeljeno društvo.

Odakle početi da bi se takvo stanje prepoznalo a zatim radilo na izlečenju društva?

Naravno od onih koji imaju najjaču političku moć, ali i od svih drugih, kao na primer od narodnih poslanika, odbornika u opštinama, nastavnika, roditelja, javnih ličnosti, članova akademske zajednice, novinara…spisak je dugačak.

Ali hajde da se zadržimo na apstraktnom pojmu političara, bez obzira da li pripada poziciji ili opoziciji a pre svega onih koji kroz svoj rad u najvišem zakonodavnom telu Republike Srbije šalju poruke građanima ( a naravno i deci).

I hajde da procenimo da li je nenasilna komunikacija u tom telu moguća i kakva bi bila dobit i za to telo
i za celokupno društvo.

 

Prethodno, a radi preciznosti poruke ovog teksta, potrebno je da se podsetimo neke definicije nasilja. U domaćim zakonima ne postoji opšta definicija nasilja, već brojne
definicije koje su vezane za specifične grupe ljudi ili događaje (deca, žene, porodična sredina, sportski događaji).

Iz svih tih definicija, za potrebe ovog teksta bi mogla bi da se izvede jedna ovakva:

Pod nasiljem i zlostavljanjem podrazumeva se svaki oblik jedanput učinjenog, odnosno ponavljanog verbalnog ili neverbalnog ponašanja koje ima za posledicu
stvarno ili potencijalno ugrožavanje zdravlja, razvoja i dostojanstva ličnosti. Nasilje i zlostavljanje može da javi kao fizičko, psihičko (emocionalno), socijalno i digitalno.

Nasilje i zlostavljanje se previše često pravda na razne načine, a kada je parlament u pitanju,
pre svega slobodom izražavanja.

Inter-parlamentarna unija (IPU), jedna od najstarijih organizacija na svetu (1889), odavno prepoznaje potrebu da se komunikacija u
parlamentima odvija na civilizovan način, bez ikakvog nasilja, te posebnu publikaciju posvećuje pažljivom pristupu slobodi izražavanja parlamentaraca

Između ostalog, IPU podvlači:

Kao društveni lideri, parlamentarci imaju dužnost da uspostave pravi balans kada ostvaruju sopstveno pravo na slobodu izražavanja. To, s jedne strane, znači da se uključe u snažnu debatu u parlamentu, i šire, da izvršavaju svoje poslaničke mandate, uključujući pozivanje drugih na odgovornost i kritikovanje neprimerenog ponašanja. Ali to sa sobom nosi i određene odgovornosti za poštovanje slobode izražavanja. Samo zato što parlamentarci uživaju posebnu, gotovo neograničenu, zaštitu slobode izražavanja u parlamentu, ne znači da to ovlašćenje treba da koriste neodgovorno. Nikada nije primereno, na primer, davati eksplicitno rasističke komentare ili svesno lagati.

 

Parlament je takođe, prema međunarodnom, a često i nacionalnom zakonu, obavezan da radi transparentno, uključujući proaktivno objavljivanje informacija i odgovaranje na zahteve pojedinaca za informacijama. Dakle, nečasno i nezakonito bi bilo da narodni poslanik ne koristi svaku svoju reč besprekorno, vodeći računa i tonom i sadržajem, da nikoga ne povredi, odnosno da se, koristeći svoju slobodu izražavanja, namerno ili nenamerno ponaša nasilno.

Više nam nije strano da političari produbljuju postojeće podele kada koriste zapaljivi jezik, kao što je govor mržnje, i to čini da njihova društva iskuse političko i društveno nasilje.

Ima ozbiljnih istraživanja koja dovode u vezu govor mržnje – retoriku koja cilja, ocrnjuje ili ima za cilj da zastraši – i nasilje u porodici.

Dalje se tvrdi da je ovo pitanje je, nažalost, relevantno s obzirom na eskalaciju upotrebe govora mržnje od strane političkih ličnosti i incidenata nasilja u porodici u raznim zemljama, uključujući Srbiju.

Najzad, smatra se da je uticaj političkog govora mržnje na nasilje u porodici je veći ukoliko je politička polarizacija izraženija. Odgovor koji se nudi je – nenasina komunikacija.

U tradiciji politike koja teži opštem napretku, nenasilna komunikacija je alat za politički govor koji može biti moćan u podizanju svesti o transformaciji društva i koristan za
prevazilaženje razlika i postizanje cilja zadovoljavanja potreba svakog pojedinca, bez razlike.

Nenasina komunikacija podrazumeva da se sukobi rešavaju mirnim putem i da se većina situacija može razrešiti kompromisom. Nenasilna komunikacija u osnovi zvuči kao neka
apolitična alatka, baš zato što bi trebalo da može da prevaziđe interese različitih političkih grupa.

Kakva je mogućnost slušanja političkih stranačkih razlika?

Naša kultura je većinu nas naučila da slušamo da bi odgovorili, a ne da slušamo da bismo razumeli.

Posmatrajući komunikaciju poslanika u našoj Skupštini, retko se čini da neko nekog sluša da bi ga razumeo.

 

Naravno, specifične savete za veštinu slušanja i nenasilnog reagovanja mogu mnogo bolje da ponude stručnjaci, na primer psiholozi.

To bi svakako uključilo drevne savete tipa: ne shvatati ništa lično, ne suditi i ne optuživati, ne ismejavati, ne vređati te držati se svog stava na odmeren, pristojan i nenasilan način.

Jedna škola je mišljenja da se sopstveni stavovi menjaju kad naučimo da usmeravamo pažnju na ono što nam je važno i dragoceno, što je prvi korak ka slušanju mišljenja koja se razlikuju od našeg: Čak kad se ne slažete na nivou strategije ili politike — na kraju možete uspostaviti vezu između humanosti druge osobe i svoje, kako biste slušali bez osuđivanja izvan razlika između političkih stranaka. To ne znači da se odjednom slažete! To ne znači da pasivno prihvatate politike koje smatrate opasnim,
nehumanim ili nemoralnim.

Kada možete humanizovati ljude koji donose odluke sa kojima se ne slažete, imate veće šanse da ih uključite u konstruktivan dijalog kako biste pronašli druge ishode.

Nenasilna komunikacija je, dakle, ključna ukoliko želite da smanjite društveno nasilje, da vaše društvo ide napred u većem jedinstvu.

Alternativa pokazivanju empatije prema drugima sa kojima se ne slažete je svet nasilja. Bilo da se radi o otvorenom, eksplicitnom nasilju – ili da li je to suptilno, gotovo nevidljivo nasilje, kao što je jednostavno otpisivanje kao ludih ili glupih – na kraju svi gube.

U dokumentu Majske platforme o nasilju u obrazovanju, osnovna preporuka je da se, da bi se nasilje sprečilo, škola uredi kao dobra zajednica:

Autori koji školu definišu kao zajednicu, školu vide kao mesto na kojem se neguju novi načini razmišljanja, slobodno definišu aspiracije i na kojem se gradi zajednička vizija, ili kao organizaciju koja ne samo da podstiče učenje svih svojih članova, već se kroz to i sama transformiše…odlike takvih škola naglašava karakteristike procesa učenja (osećaj sigurnosti i prava da se greši, osećaj pripadnosti, povezanost ličnog i profesionalnog učenja, kontinuirano učenje, sistemsko mišljenje), karakteristike odnosa u školi i odnosa škole i zajednice … Škola kao zajednica koja uči predstavlja mrežu aktera koji zajednički grade razumevanje konteksta u kome deluju i razumevanje svog mesta i uloge u tom kontekstu, te na osnovu toga preispituju vrednosti na kojima je škola zasnovana i donose odluke o daljem delovanju.

Takva mreža partnera koji uče, obezbeđuje preuzimanje kontrole, samokontrole i samoregulacije u učenju svakog učesnika i same institucije. Školu kao zajednicu karakteriše harmonizacija svih aspekata života škole i školskih aktivnosti (kako nastavnih tako i vannastavnih). Procedure i pravila obrazovno-vaspitnog rada su rezultat procesa dogovaranja svih relevantnih aktera školskog
života (nastavnici, učenici, roditelji), fleksibilni su i podložni promeni ukoliko se svi akteri slažu .

 

Pitanje je da li je ovaj cilj moguć ako celo društvo nije dobra zajednica, a posebno ako to nije telo kao što je Narodna Skupština. Da bi društvo bilo dobra, nenasilna zajednica, potrebna je politička volja. Ali ne samo volja političke većine, već i svakog učesnika u političkom životu.

Promena počinje od svakog od nas i u svakom trenutku možemo da odlučimo da ćemo od danas da damo doprinos izgradnji nenasilnog, dobrog i srećnog društva, upravo tako što će ton i sadržaj naše verbalne ili pisane poruke biti drugačiji – promišljen, ozbiljan, informisan, podsticajan, usredsređen i miran.

Tako će nas, kao poslanika, neko svako stvarno čuti, a to je početak. Na kraju krajeva, nekad je bolje i prećutati i time pokazati drugome da je nasilna komunikacija nedelotvorna.

 

Nevena Vučković Šahović, Centar za prava deteta