Dobro je kada može da se bira i izabere ono što je volja većine.

Ako treba da biram borbu ili čekam na neke bolje dane i bolje uslove onda biram da to bude sada.

 

 

Borba je i nepristajanje na nečiju milost ali i nepristajanje na nemilost. Borba je i da izdržiš udarce ispod pojasa koji stižu od dojučerašnjih partnera, kada te lažno optužuju i podmeću klipove u izborne liste i kada vlast dodaje pas onima koji bojkotoju izbore samo kako bi po svaku cenu pronašli neku grešku kod dojučerašnjih partnera i saveznika.

A greške nema bez obzira što se na svakom koraku činila opstrukcija pa su tako predstavnici stranaka koje izlaze na izbore morali da blokiraju opštine da bi došli do overitelja i što su, zbog nemogućih uslova i prekratkih rokova, uz tešku muku i uz nadljudske napore uspeli tek u fotofinišu da predaju liste. Ali ni taj maltretman nije bio dovoljan već su opštinske izborne komisije sastavljene isključivo od članova SNS, što je hvala bojkotu izbora 2020, proglasile liste a onda su se odmah potom odnekuda našli „savesni“ građani, sa  ličnim podacima ljudi sa liste, koje su jedino mogli da dobiju od ovlašćenih lica (što baš i nije po zakonu) i počeli da pišu prigovore i obaraju već proglašene liste.

Dobar primer ovog specijalnog rata protiv onih koji izlaze na izbore i dokaz koliko se ide daleko u spletkarenju i  iznošenju neistina bio je na opštini Vračar, gde se opozicija optužila da je oborila listu Save Manojlovića iako opozicije nema u izbornoj komisiji.

Jedino i najjače oružje u toj borbi, kada vlast uz pomoć onih koji se lažno predstavljaju čini sve da uskrati pravo na slobodnu volju i mogućnost izbora, je istina, istrajnost i odlučnost koju upravo demonstriraju svi oni koji se bore da ovi izbori koliko toliko budu fer i pošteni.

Naivno je verovati da bi neizlaskom na izbore opozicija mogla da kupi dovoljno vremena potrebnog da se ispune prethodno postavljeni uslovi. Koliko je iskreno vlast krenula da izađe u susret i da popravi izborne uslove vidimo i iz ovih najnovijih dešavanja kada stalnim smišljanjem novih i novih zavrzlama i postavljanjem novih i novih prepreka otkida opoziciji nedelju po nedelju od izborne kampanje.

Ako to radi sada što to ne bi radila i ubuduće, bez obzira na bilo kakav dogovor koji se postigne. Kada bi vlast oličena u liku jednog čoveka, prihvatila  sve zahteve ODIRA i to i primenila u praksi, prekomponovala bi celokupan sistem do te mere da to više ne bi bio autokratski režim, već dobrim delom uređena država. Vlast je zapravo ta koja kupuje vreme i to stalno čini, ako je do sada odugovlačila pregovore sa opozicijiom, što to ne bi činila još mesec, dva ili tri, do jeseni, pa i još duže, tako da je onome ko o svemu odlučuje gotovo svejedno da li su izbori u junu ili koji mesec kasnije ali ono što mu svakako nije svejedno je upravo ovo cepanje opozicije oko SPN-a.

Izlazak SSP-a, SRCA i stranke Zajedno iz SPN-a izazvale su kod građana zbunjenost i razočaranost dok su dojučerašnji saveznici zauzeli prilično čvrste pozicije i već izvesno vreme se gledaju preko ramena, pogotovo kada su u pitanju ramena bojkot opozicije.

Nekome ko sve ovo posmatra sa strane i pored najbolje volje nije lako objasniti koja je svrha bojkota koji nije bojkot. Čak i oni koji su ga proglasili ispravljaju svakog ko upotrebi tu reč, jer, po njima to je nešto do sada neviđeno, nešto između bojkota i neizlaska na izbore što se opet teško može opisati u jednoj reči pa i u jednoj rečenici. Još je teže objasniti šta se želi postići time što se izlazi recimo u Novom Sadu a ne izlazi u Beogradu i kako to da se izlaskom na izbore  legitimitet negde daje a negde ne daje kada je u pitanju ista napredna izborna strategija u kojoj se svuda krade i potkrada.

Slično važi i za prihvatanje poslaničkih mandata u Narodnoj Skupštini nakon decembarskih izbora. Ako je jedan od glavnih izgovora za bojkot izbora u Beogradu to što je Arena prelila čašu, ta ista čaša nije se dolivala samo u Beogradu, već svuda gde je bilo prilike. I čaša se ne doliva od juče, i od naprednjaka, već su počeli sa dolivanjem oni kojima se sada preliva. Teško je objašnjivo i to što se ne insistira na bojkotu i neizlasku na izbore već se poziva na slobodnu procenu građana, da odluči svako po svom nahođenju a u potaji se unapred sladi i očekuje što lošiji rezultat opozicije koja izlazi na izbore.
Možda bi objašnjenje za sve ove nelogičnosti trebalo potražiti u nečemu, što mnogim dobronamernim gradanima teško ulazi u glavu i sa čime se teško mire a to je da je u Srbiji odavno sve na prodaju naročito kada su u pitanju obraz, čast i poštenje pa tako oni koji se najviše kunu u to sveto trojstvo i koji su najglasniji u kritikama onih kojima je to zaista na prvom mestu unose priličnu pometnju.

Verovatno je i zato kod onog većeg dela opozicije koji izlazi na izbore stvar jasnija i nema nikakve dileme, građani su pozvani da izađu u što većem broju i ako se zaista masovno odazovu već 2. juna postoji mogućnost da se Šapić pošalje u istoriju. U odnosu na tu činjenicu mnogo je manje bitno ko će biti u pravu, što je po svemu sudeći glavni motiv bojkot opozicije.

Takođe i kod naprednjačke vlasti je sve jasno i više se skoro ništa i ne krije. Krade se, laže se, manipuliše i što bi rekao njihov šef: Pa šta!

Naprednjaci su kako i samo ime kaže odmah po preuzimanju vlasti vrlo brzo shvatili šta je sve na prodaju a i imali su i od koga da dosta toga i nauče. To što su prevazišli u svakom pogledu svoje učitelje i bivše političke protivnike od kojih su im se i mnogi priključili je samo još jedan od razloga što im se sada toliko žuri da što više prigrabe kako bi što duže ostali na vlasti ako može i doživotno, do one tačke preloma koja vodi u demografski raskol, kada se iz Srbije iseli sve što može da ih ugrozi i što nije na prodaju na čemu se sistematski i radi. Došlo je dotle da je za njih i njihove pajtose opstanak na vlasti pitanje života ili smrti, svesni da im se u slučaju gubitka vlasti i svih poluga moći smeši duži boravak u ustanovi zatvorenog tipa.

Kod takvog stanja stvari ne bi ih previše potreslo ni to što bi u slučaju uspešnog bojkota u gradskoj skupštini opoziciju glumila neka kombi stranka, što bi skupstinske klupe ostale bez  opozicionih predstavnika okupljenih oko SPN-a i još manje bi ih tangiralo to što ih nije bilo ni na izborima.

Očekivanja od međunarodne zajednice, kako bi pojačanim pritiskom naterala vlast da se samožrtvuje da bi se do jeseni popravili izborni uslovi, bila su svakako prenaglašena i nerealna, što lako može da se zaključi i iz dosadašnjeg  angažovanja međunarodnog faktora, kada se takođe naivno verovalo da će iz nadležnih institucija EU biti poslata  komisija koja će ispitati krađu izborne volje na decembarskim izborima i učiniti neophodne korake kako bi se stvorili uslovi da počinioci budu kažnjeni i da se izborni uslovi  poboljšaju do te mere da budu prihvatljivi. Istina je da je Srbiji već bila ponuđena ta nezavisna komisija kao i da se pruži pomoć u sređivanju biračkih spiskova ali odgovor na to je bio vrlo jasan, brže bolje raspisani su izbori u Beogradu.

Vučić dobro zna koliki pritisak može da očekuje od EU i u kojoj meri može da ignoriše zahteve koji dolaze odatle, zna i da za Srbiju, koja je još uvek samo kandidat za ulazak u EU, ne postoje instrumenti kojim bi međunarodna zajednica mogla da natera vlast da prihvati zahteve, niti se na bilo koji način može direktno mešati u unutrašnja pitanja Srbije. Jedini put u EU ako mu to uopšte i pada napamet, pogotovo sada nakon „istorijske“ posete brata Sija i najave skretanja ka dalekom istoku u srdačan i topao zagrljaj njegovog čeličnog prijatelja, za Vučića je Orbanov put.

Takođe jedino što Evropi ne pada na pamet i što joj ne treba je još jedan veći Orban od Orbana u Zajednici.

Ono što međunarodni faktor zaista može da učini i šta je realno, to je da prati stanje u Srbiji i da procenjuje da li se ispunjavaju obaveze iz pristupnih pregovora.Takođe i ODIR je u svojim  nalazima već jasno rekao šta vlast u Srbiji treba da ispuni ali nije rekao šta će se desiti ako ne ispuni.

Opozicija, kako sada stvari stoje, nema previše manevarskog prostora, neizlaskom na izbore gubi infrastrukturu, tako da su i preporuke koje su stizale od onih koji u ime EU pomno prate stanje u Srbiji bile za to da se ipak izađe na izbore.

Bojkot se inače na Zapadu ocenjuje kao nešto loše i negativno i sam pojam bojkota je neprepoznatljiv kao sredstvo političke borbe.

Oni koji su bolje upućeni u dešavanja u Srbiji znaju da je poziv na bojkot zapravo nemogućnost da se bilo šta drugo učini da bi se vlast naterala da uradi nešto što joj nije po volji, praktično da iseče granu na kojoj sedi. Ako se tako posmatra, ta nemogućnost je upravo ono što odgovara vlasti i još jedan od razloga zašto je ipak rešila da raspiše izbore u tako kratkom roku. Pošto su oči opozicije uperene prema Zapadu, ovde se ne računa koalicija oko novog DSS-a, i pošto se zna kakav je njihov stav po pitanju izlaska na izbore, nije jasno odakle optmizam kada se kaže da je jedan od glavnih dometa bojkota (koji to i nije) to što će se na taj način međunarodna zajednica podstaći da izvrši dodatni pritisak  na vlasti u Srbiji i natera vlast da prihvati sve što opozicija od nje traži.

Sa druge strane izlišno je govoriti kome ide u prilog da se sukob u opoziciji produbi u tolikoj meri da počne da se bavi samom sobom mesec dana pred izbore, umesto da se koncentriše na ono što bi svaka politička stranka koja pretenduje da dođe na vlast trebala da čini. To nam upravo govore i grafiti koji su osvanuli po trotoarima Beograda: „Bojkot 02.06.2024,“ po svemu sudeći potekli iz iste radionice koja je štancovala i one već dobro poznate Milica Lažljivica i Miloš Francuz.

Bez izbora i bez slobodno izražene volje nema ni demokratije.

Mnogim političkim akterima u našem partokratskom sistemu, odavno je prešlo u naviku da važne odluke donose u uskom krugu ljudi ili da se pita samo jedna osoba, što sve osnažuje ulogu lidera i smanjuje demokratski kapacitet. Kada se pita jedan čovek ili uži krug oko njega tu se lako ispreči sujeta, rivalitet ili neki lični interes, kada se takvi parcijalni interesi stavljaju na prvo mesto, onda se u onome što iz toga sledi teško može doći do racionalnog pristupa. Gledano iz te perspektive jedino što opoziciji ide u prilog kada njen veći deo izlazi na izbore je da se ne ide u kampanju u kojoj bi se građani pozivali da na dan izbora ostanu kod kuće i da se i dalje ne produbljuje sukob između dojučerašnjih saveznika.
Gotovo istog časa kada su SSP i ostale dve stranke koje su se izjasnile za bojkot napustili SPN, preko društvenih mreža krenula je kampanja protiv njihovih bivših koalicionih partnera.

Jedna od stranaka koja je najviše na tapetu i koja se najviše i krivi za ovaj razlaz je ZLF dok se u starim, dobrim i proverenim naprednjačkim manirima vrše pokušaji diskreditacije njihovih istaknutih članova, što je svako ko prati društvene mreže mogao lako da uoči.

Ovakve kampanje svakako ne mogu da služe na čast onima koji pretenduju da  budu vođe opozicije ali i umnogome govore o njihovim iskrenim namerama.

U ZLF je još ranije i pre ovog razlaza zauzet stav da se na ovakve i slične provokacije ne odgovara i ne spušta na taj nivo političke borbe što kratkoročno, može da bude neisplativo i da ima negativne posledice po rejting ZLF-a najviše u odvračanju pojedinih potencijalnih birača koji se olako primaju na ovakvu vrstu prizemnog poltičkog marketinga ali dugoročno daje na značaju ZLF-u, kao nosiocu promena na političkom polju, gde se ne pristajanjem na uvlačenje u politički mulj, društvene mreže i javni prostori oslobađaju botovanja i gde se glavni aduti ne nalaze u ličnoj diskreditaciji političkih protivnika već prvenstveno u doslednom vođenju vlastitih politika i otvaranju mogućnosti za vođenje argumentovanog dijaloga sa svim političkim akterima uključujući i političke protivnike.